Унутрашњи дијалог у себи о самом себи

Унутрашњи дијалог у себи, о самом себи,

 

Да ли ми ова промена времена удари у главу или ми нагло навре до сад скирвани нагон који нисам ни знао да чучи негде у мени, тек ноћас реших да поведем широку расправу, сам, о самом себи. Не може овако, рекох, нећу да потомци носе хипотеке моје прошлости.

Више ће те, причам себи у бесану, поштовати, ако признаш да ниси то што јеси.

Јутрос право пред огледало! Е нећеш, вала, бистрим сам себи, доста си носио ту браду, имаш да се обријеш, да се отарасиш тог мита о теби – себи, лепом брадоњи.

Машиница на нуларицу, пар минута, избријах се до коже, остах ћосав, нигде длачице! Погледам у огледало – чек, јесам без браде, мало уреднији, али опет сам то ја. Лично главом и без браде.

Не вреди, рекох, морам сазвати још ширу расправу, свестан хендикепа да у себи немам ни црквеног великодостојника ни академика. Зато хитно позвах опозицију у себи да признам да се погледамо у очи и поделимо одговорност наше заједничке прошлости, али још увек без визије о дневном реду састанка.

– Као дете си крао комшијске трешње… У шестом разреду си кријући пушио, додуше престао си, али оне две пакле „мораве“ што си испурњао за недељу дана ти се не могу опростити… Шверцовао си се у аутобусу… Бежао си из школе а родитеље лагао да те разредна хвалила за примерно владање… Пијан си, без разлога, деведесет и неке ударио човека у кафићу… Ко зна колико пута си, опет разуздан алкохолом, мокрио уз бандеру… Држао си супругу за руку и успут кибицовао задњице жена које су мимогред пролазиле… Измишљао си да си болестан да ти шеф опрости оних пар дана нерада када ти се лењствовало… Два пута си прошао кроз црвено – набраја опозиција у мени моје грехе а ја их не спорим, људски све прихватам и тражим да изнесе што више карти о мени на оркугли сто јавне расправе.

Лакше ми, опозиција је конструктивна и прихвата да преузме одговорност за део моје – заједничке прошлости.

Но, све је то танко, нарцисоидно самокритички резонујем, да се одренкнем дела самог себе, па разгласих још ширу јавну расправу, што већи консензус ми је потребан да бих могао да се суочим са собом и наставим даље без бремена прошлости. Тражим да још жешће ударим из себе, по себи, да би ми сутра…

– Време је да престанем да забијам главу у песак и да покушам да будем реалан, да не допустим себи да изгубим или некоме предам оно што имам, али и да не чекам да ће ми у руке доћи оно што смо давно изгубили – врти ми се та мудрост по глави, понављам је, као да сам је негде чуо.

Имам још јаче аргументе од опозиције у себи против самог себе, али не иде. Да се одрекнем родитеља? Може, али они су ме родили, из једне утробе сам дошао на свет и ја другу мајку немам. Да одем далеко одавде? Може али ја тамо не припадам! Да скинем икону свог свеца? И то је могуће, али под њом је и мој прадеда прекађивао колач. Кума да променим? Како, децу ми је крстио? Кућу да продам или поклоним? Чекај, ало, ту си се родио, ђет ти је крварио руке и гладовао да исту изгради, ту су те, луда главо, љуљали у колевци.

Навиру адути који ме нагоне да се суочим са собом, али још не знам због чега бих се суочио са собом и реалношћу. Јаке су деструквине снаге и реликтви прошлости да бих јавну расправу завршио како сам замислио, у ствари нисам ни замислио неко сам решио да се отарасим нечега, још не знам чега. Само знам да ако признам да нисам то што јесам, да ће ме више волети и тапшати по рамену.

Не разумете о чему пишем? Па, рекох, о јавној расправи у себи о самом себи.

Одмиче дан, а ја и даље дебатујем. Управно је на дневном реду душа. Ње да се одрекнем? Не иде, немогуће, не желим! Како ћу без душе погледати потомцима у очи и отићи прецима на гроб.

Не разумете о чему пишем?

 

Недељко Радичевић

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *