Тибор Церна, његових 107 сабораца и наших 18 година бруке – Недељко Радичевић

Поносан на младог Мађара и српског хероја, јежио сам се јуче слушајући док ОН интерпетира реченицу коју је изустио пре него што се свесно уздигао из рова Кошара, мамећи метак из шиптарског снајпера: „За ову земљу вреди умрети“.
А онда ме, глуп ли сам, стигоше мисли: Зашто је Тибору Церни споменик подигнут само у родној Дебељачи, зашто не и у Београду? Зашто престоница нема грандиозан знамен у славу Тибора и његових 107 сабораца што положише жртву по јуничким гудурама?
Требало ми је добрих пар минута да се освестим и пирово реванширам себи за идиотлук који претходно протурих кроз главу.
Како сутра Шредеру или Блеру, док се буду возикали београдским улицама ка неком црвеном тепиху и шпалиру добродошлице, објаснити ако питају: „Тај споменик, коме је посвећен?“ Како рећи а не наљутити уваженог: „То је војник који нас је бранио од вас и ваших!“
Опет ме ломе питања. Зашто је о првој линији одбране и мученицима са Кошара, барем из уста власти, јуче први пут гласно проговрено. Зар је морало да се ћути 18 година о жртви момака који су ратне бусије изабрали за гробове?
Опет сам себи одговарам: Морало је страдање хероја са карауле да дочека „пунолетство“, јер је ваљда толико требало умилостивити убице српских граничара да им мртвима опросте што су их убијали. Опет, преко чука на Кошари не може се на европске коридоре.

Један за другим смењују се извештаји из Дебељаче, а ја опет питам себе. Зашто се, кад већ свесни да исход боја не могу променити, нису повукли са карауле. Нико им не би замерио, нарочито не првосрбијанци који агресију нису сматрали својим ратом и којима је сирена за узбуну била само повод да откажу нову туру пива. Ни кафанске патриоте које су наглас псовале семе и племе Солани и злочинцима, додуше тихо да их не чују војни позивари, не би имали право да зуцну. Ни незахвална отаџина се не би ни љутила. Што би се срдила на живе кад не поштује мртве.

И трећи пут ме сломи логика: Има нешто у ратнику, човеку, патриоти, другу, што му је прече од живота. То се до 1999. званично звало образ, част, слава…

Вучић је јуче у Дебељачи, цитирајући последње речи Церне, изабрао себе за наратора, суфлера, тон мајстора, дублера и закаснелог едитора кошарске епопеје. Само што Тибор после „За ову земљу вреди умрети“ није чекао аплауз него метак. Церна је главом потписао сценарио кошарске епопеје! Боље и нека остане забрањен, него да га се дочепају плагијатори историје.
Тибор је на границама Србије и Албаније, и живота и смрти, насјликовитије разграничио термин земља и држава. „За ову земљу вреди умрети“. Држава те, јуначе, није достојна!
Вечна слава Тибору Церни, вечна слава херојима Кошара!

Недељко Радичевић

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *